gif

News

01. 12. 2017.

One godine…

OSKAROVKA HELEN MIREN PRELEPO IZGLEDA NA NASLOVNOJ STRANI MAGAZINA ALLURE U SVOJOJ 72. GODINI – ZATO ŠTO VOLI SVAKU SVOJU BORU. SLAVNA GLUMICA BILA NAM JE POLAZNA TAČKA I INSPIRACIJA DA ISPITAMO KAKO SE S GODINAMA NOSE SVE ONE KOJIMA POSAO U VELIKOJ MERI ZAVISI OD FIZIČKOG IZGLEDA, MLADOLIKOSTI, KONDICIJE ILI GIPKOSTI TELA… I ŠTA SE DESI KAD SE, NAKON ŠTO PREĐU ODREĐENE GODINE, SUOČE S ČINJENICOM DA JE MOŽDA TRENUTAK DA SE POVUKU.

 

Potpuno opušteno sam dočekala četrdesete, jer žena tada tačno zna šta želi a šta ne i šta joj je prioritet. Nekako je
sve mnogo lakše nego kad ti je dvadeset. Relativno kasno sam dobila decu, tako da sam na pragu četrdesetih imala
dvogodišnju ćerku Ani, a u 41. bila sam ponovo trudna – upravo ove godine u velikoj meri obeležile su mi porodični život.
Ali nisam prestala da se bavim svojim poslom. Balet iziskuje veoma veliku fizičku spremnost – ne vežbam više intenzivno kao kad sam
bila igrač, ali s obzirom na to da kao predavač imam i po nekoliko časova od po sat i po dnevno, uz to sam i majka dvoje dece,
bukvalno i sad ne stajem ujutru od 6.30 pa sve do 22 h. Aktivna sam bila sve vreme, časove sam držala sve do devetog meseca trudnoće,
a ubrzo posle porođaja nastavila sam da radim, ponekad sve sa bebom u marami.

 

Za baletskog igrača najbolje su tridesete godine, jer tada već ima iskustvo, kao i životnu zrelost da može da iznese uloge i rad prihvati
na pravi način. Tada pametnije koristite svoje telo, svoje potencijale. Utrenirani ste, postajete jedno sa veštinom svoje igre. Ja sam
prestala da igram u 42. godini. Prosto se nametnulo tako. Posvetila sam se pedagoškom radu, rodila drugo dete, sina Nou, i to je nekako
bio prirodan sled. Ne znam kad bih sada i stigla da igram, ali i dalje živim igru uz svoje đake, koji su već igrači i stipendisti u raznim
gradovima Evrope i pritom sam vrlo zadovoljna njihovim uspesima. Godine su individualna stvar. Auto se ne gleda prema tome koje je
godište, nego koliko je kilometara prešao. Dvadeset sedam godina bila sam aktivan igrač i zaista mislim da je to dovoljno. Pozorište je
divno i uvek će biti moj dom – i dalje sam tu prisutna, samo sam sada iza scene. Baletskim igračima je držanje časova uvek jedna
od alternativa. Pošto sam već prevazišla prepreke učeći kroz svoj život, lakše pomažem mladim ljudima i deci da prođu kroz sve to što
ovaj posao nosi. Na samom početku moraju znati zbog čega su tu, moraju imati motiv. U suprotnom neće izdržati. Ja sam imala zaista
veliku potrebu da radim to što radim. Imala sam teško detinjstvo i mislim da bih verovatno završila na nekoj terapiji da nije bilo baleta.
Za mene su moje jutarnje vežbe, probe i predstave bile lekovite. Što se tiče mog tela i mojih godina, moram priznati da se nikad
nisam osećala tako dobro kao sad kad sam prešla 45. Tome je svakako doprinela životna sigurnost – imam porodicu, dvoje dece,
karijeru iz snova, partnera kog volim, koji je pritom divan otac, imam svoj biznis, šta god poželim ostvaruje se – naravno, uz prepreke. Ali
i njihovo prevazilaženje deo je toga što me čini bogatijom. Rad na sebi, u mom slučaju, podrazumeva prvenstveno fizički
trening. To je nešto na šta je moje telo naviklo. Čak me je psiholog savetovao da ne smem stati. Zatim, podstiču me video-radionice,
literatura, moja deca, koja su mi najveća inspiracija. Brinem i o svom izgledu. Ne propuštam vreme za negu. I kad sam dojila decu i
spavala po tri sata, nisam zaboravljala na sebe.