News

02. 07. 2019.

Магична балерина

Ашхен Атаљанц добила је награду за животно дело, али је и даље без националне пензије која јој припада по постигнутим дометима у балетској уметности

Ашхен Атаљанц се није задовољавала спољашњом лепотом, сјајем, гламуром своје сценичности – даром по себи, већ је знала да раздвоји владање занатом – техником као оквиром својих идеја у проналажењу себе као уметнице. Искочила је из колосека обичних и лако достижних сведочанстава, препознала је обмане од стварног исказа бити у себи сажетија и усредсређенија ка приближавању Сфингиној тајни уметности. Управо то је уоквирило њену животну психолошку сличицу харизматичног карактера хипнотичког дејства да је назовемо „недокучивом чаробницом”, магичном балерином живог свог лица, беспрекорног дела маштовитости и проницљивости.

Kако представити животно дело наше примабалерине Ашхен Атаљанц у границама једне легитимне снаге убеђивања да јесте оно право које сви живо осећамо. Отмене дистанце, у трагању чежње за смислом, вером у тело које прича, и свој дух, Ашхен Атаљанц је отелотворила слике тела: Лабуда, Краљице вила Мирте, Жизеле, Ауроре, Китри, Исидоре, Маргерите Готје, Далиле, Девојке у Малеровом „Васкрсењу”, Кармен, Лизе („Узалудна предострожност”), као и у балетима „Зимски снови”, „Слике”, „Сонг”, „Божанствена комедија”… Али и са успехом на европским сценама балета Државне опере у Берлину, Минхену, Италији са компанијом Атербалетом, тј. њеним солистичким наступима Младе у „Свадбама” Стравинског и у „Кантати” на сцени нашег Сава центра.

У општој историји српског балета Ашхен Атаљанц је једина наша балерина овенчана светским признањем, освојивши прву награду на светском балетском „Такмичењу парова” (Јапан, Осака, 1991). То је чињеница коју наши историчари балета, хроничари, критичари никако не смеју да забраве, поричу, негирају, неутралишу аксиомом симпатије „миљенице публике”, јер управо то симболизује њен живот на сцени, вреднован не само квалитетом већ количином гледалаца, са гроздовима публике која „виси” под лустером плафона Аполонових муза.

Са знањем и осећањем о значењу другог, Ашхен Атаљанц је у раду са децом, младим и талентованим ученицима основала своју балетску школу обележену високим естетизмом, стилском префињеношћу класичне и савремене игре, продуховљеног и темељног познавања заната – тајни балета.

Награда за животно дело Ашхен Атаљанц има оправдање у њеном личном хуманистичком грађанском ангажману за светлости позорнице, у времену под бомбама 1999. године када су у нашој земљи таргетирани људи само зато што су Срби… Ашхен нам се баш тада вратила – ведра, радосна, храбра Китри дарујући нам једну ноћ ка светлу за даљине.

Награда за животно дело Ашхен Атаљанц садржи све то, и нешто више. Трепери, оживљава и пресипа се у корпусима сведочанства колосалне свести о овој нашој националној уметници балерини која је подигла храм који ће и сутра носити са собом, али и даље без националне пензије која јој припада по природи и величини, потхрањена објективизираним колективним осећањем које је немогуће заобићи.