Сматрам да су балетски играчи као врхунски спортисти. Не би требало да чекамо да прође толико година да бисмо добили пензију
У једној сеновитој београдској башти, која је ублажавала летњу врелину и штитила од јутарње гужве, Ашхен Атаљанц је седећи усправно, у доброј форми, са извајаним телом које сведочи о бројним одиграним улогама, говорила за „Политику” о актуелном признању, које јој је недавно уручено у Народном позоришту у Београду. Реч је о награди за животно дело Удружења балетских уметника Србије. Уколико би се неко запитао да ли је рано за то, јер Ашхен има 48 година, одговор је да је у балетској уметности за то право време.
Из Панчева је у детињству нашу саговорницу уметнички пут довео прво у Београд, у балетску школу „Лујо Давичо”, потом у Народно позориште где је одиграла најзначајније улоге класичног и неокласичног репертоара и била најмлађа примабалерина престоничког националног театра. Деведесетих је неколико сезона наступала у Баварској државној опери у Минхену и касније у Државној опери у Берлину. Ипак, најдражи јој је боравак у Италији, после 2000. године, где је у компанији „Атербалето” провела шест сезона и обишла свет играјући савремени репертоар.
Ашхен Атаљанц је активно играла 27 година, сада живи у Београду са двоје деце, педагог је у сопственој школи игре, а повремено је велике светске компаније позивају да ради код њих као балетмајстор. С обзиром на то да је са сцене утицала својом харизмом и уметношћу да се публика радује, воли, смеје или плаче, верујемо јој да енергија чуда ствара.
– Добила сам много награда током каријере, али ниједна ми ништа специјално није донела. Уручење ове најновије за животно дело створило је прилику да сретнем колеге које нисам дуго видела, да разменимо загрљаје, емоције и присетимо се почетака. По мени је ова свечаност требало да се догоди на Великој сцени, а не у Фоајеу Народног позоришта, али су на крају ипак најважнији били сусрети са драгим људима и речи које смо разменили – каже уметница.
Да ли са ове дистанце можете издвојити неке кључне моменте из периода док сте активно играли?
Све оно што доживимо јесте наш пут и сваки његов сегмент је важан због сазревања. Оно што нам се некада чинило тешким сада схватамо да је баш требало да се догоди због раста наше душе. Све је савршен план. Ако треба да говорим о овој тродимензионалној реалности можда бих истакла године каријере у „Атербалету” у Италији као нешто посебно у мом сазревању. Боравци у Србији, Немачкој и Италији су биле степенице и оне се нису могле прескочити, био је то логичан след, све их сада видим као неки филм.
Одиграли сте много улога у класичним балетима, које су вам лично значиле?
Издвојила бих Китри из „Дон Кихота”, али и главну ролу у балету „Језеро вила” у Државној опери у Берлину која је одредила моју позицију у том позоришту. Посебно место припада представи „Самсон и Далила”. Играла сам Далилу у Народном позоришту у Београду у време бомбардовања. Био је то један од најјачих тренутака у мојој каријери. Сви моји пријатељи и драги људи били су овде, а ја сам у Берлину свашта слушала о догађајима у Србији. За мене није било могуће да наставим свој живот у Немачкој, као да се ништа не дешава код куће. Имала сам потребу да нешто урадим, а пошто сам уметник, једино што сам могла било је да играм. Позвала сам тадашњу директорку балета Лидију Пилипенко и изразила ту жељу и онда сам једва стигла до Београда, преко Бугарске, јер је саобраћај био отежан. Тадашњи управник Берлинске опере није желео да ми да дозволу за тај пут, али сам ипак успела да издејствујем да дођем прво две недеље после почетка бомбардовања и после месец дана поново. Незаборавно је то што су људи у тим моментима дисали заједно, одједном није било никаквих разлика између нас.
Ваши почеци су повезани и са једном међународном наградом у Осаки у Јапану коју сте освојили са Константином Костјуковим 1991. године. Колико вам је то тада значило?
Све је било необично. Коста и ја прво нисмо могли у том моменту да добијемо визу за Француску, имали смо карте за Осаку, али је требало прећи у Паризу са једног аеродрома на други. Због свих перипетија каснили смо на такмичење и последњи смо наступали. Отпутовали смо без ментора, нисмо имали времена ни да се прилагодимо због џет-лега, него смо се одмах сутрадан такмичили, пролазили смо из етапе у етапу и на крају треће смо победили! Месец дана по повратку у Србију наше границе су биле затворене, ми смо били блокирани, тако да од те награде нисмо имали ништа. Сви позиви које смо добили за гостовања или такмичења били су сторнирани. Касније сам са 23 године отишла у свет. Уобичајено је да уметници мењају компаније. Стекла сам тако много пријатеља, међу њима је садашњи директор Олимп танца, једног од највећих такмичења на свету, Алексеј Бесмертниј, кореограф Мауро Бигонцети, Паоло Манђола, Маша Додел… То су нека пријатељства која су остала и даље.
У вашем фокусу сада је педагошки рад. Како функционишете на том пољу?
Ево, тек сад, после две године, идем на одмор, имам своју школу игре, радим са децом и младима, припремам их за аудиције, такмичења, даље школовање. Већ други наш ученик је добио пуну стипендију за школу Џона Нојмајера у Хамбургу. Наши таленти су на такмичењу у Панчеву недавно добили два сребра и једно злато. Као балетмајстор сам прошле године сарађивала са балетом националног позоришта у Љубљани, у Ванкуверу у истом својству на летњем интернационалном петонедељном семинару и као члан жирија на међународном такмичењу у истом граду и крајем прошлог лета на семинару у Тивту.
Члан сте Управног одбора Народног позоришта, да ли се надате да ће се нешто променити у овој институцији?
Сад је на реду избор управника и веома сам разочарана што се пријавило само двоје људи. Била сам уверена да ће бити више кандидата. Шта бих, да могу, променила у националном театру? Рецимо, изборила бих се за велику сцену само за оперу и балет. Ово је срамотно мала сцена на којој не могу да се играју озбиљне представе. Реч је о камерној, малој, глумачкој сцени у Народном позоришту. Инсистирала бих да се план рада направи пет година унапред. Потребне су и промене повезане са статусом балетских играча. Радила сам у неколико великих компанија, најбоље је узети моделе пословања од њих. Не морамо ништа ново да смишљамо.
Да ли су вас довољно поштовали у нашој средини и зашто уметници попут вас још немају националну пензију?
Самопоштовање је услов за добар однос са другим људима, који су само рефлексија наше љубави према себи. Самовредновање, самопоштовање су програми на које је потребно репрограмирати се и подићи самим тим свест о томе. Из нашег стања високе вибрације манифестујемо оно што желимо. Кад је реч о националној пензији, сматрам да су балетски играчи као врхунски спортисти. Не би требало да чекамо да прође толико година да бисмо добили пензију. Интернационалну награду у Осаки сам освојила са 20 година, сад имам готово 50, а пензија ми припада са 60. Лично ми то није толико важно. Увек добијамо на различите начине оно што нам је потребно. Важно је да знамо која је мисија наше душе на овој планети. Све остало ради у корист тог пута. Порука је да циљ није најважнији и да уживамо у путовању.
