Karijera Ašhen Ataljanc, koja je već u 16. godini postala profesionalac, put je najtalentovanijih, najboljih igrača. Već u Baletskoj školi „Lujo Davičo“, Ašhen se izdvajala vitkom figurom i markantnim licem, odličnim fizičkim pedispozicijama, sigurnom klasičnom igrom, osvojenim nagradama na takmičenjima, predanošću i retkom pronicljivošću. Od svoje 16. godine ulazi u odrasli svet igre i nastupa u predstavama Narodnog pozorišta. Godinu dana kasnije postaje najmlađi solista Baleta u istoriji ove kuće.
Sve je počelo od debija u Don Kihotu. Igrala je i u Bajaderi, a već u svojoj dvadesetoj godini postala je najlepši „beli“ i „crni“ labud na domaćoj baletskoj sceni. U interpretaciji Ašhen Ataljanc bili su to istinski labudovi, izražajni, vrsnih tehničkih kvaliteta, retke lepote. Za te uloge u Labudovom jezeru dobila je jubilarnu nagradu povodom 120. godišnjice Narodnog pozorišta. Ređaju se glavne uloge u Žizeli, Don Kihotu, Uspavanoj lepotici, Dami s kamelijama, Samsonu i Dalili… O njenoj igri kritičari pišu: senzualno, ubedljivo, njena igra izvajana je „kristalnim oblicima neoklasične“ igre, čudesno, tehnički savršeno. Partnerski duo sa Konstantinom Kostjukovim mnogi sanjaju iznova da vide „tek da još jednom bace cveće na binu!“. Bio je to par igrača netipičnih za našu baletsku školu, odnosno igrača s kojima se naš balet lagodno i s ponosom mogao predstaviti bilo gde u svetu. U Osaki u Japanu, na svetskom takmičenju parova 1991. godine Ašhen i Konstantin osvojili su prvo mesto. Uspeh na uspeh ide, reklo bi se, pa sledeće godine, u svojoj 21. godini, Ašhen zasluženo postaje primabalerina u Narodnom pozorištu. Iste godine, na Bitefu nastupa u predstavi specijalno pravljenoj za nju pod nazivom Izadora Dankan, u koreografiji Jelene Šantić. Posle toga postaje gostujući umetnik Izraelskog baleta u Tel Avivu. Iako je sve češće osećala potrebu da obogaćuje svoj plesni jezik, žudeći da se oproba i u savremenim koreografijama, Ašhen je stopostotan uspeh postizala u klasičnoj igri. Za nenadmašnu ulogu Kitri u Don Kihotu, dobila je čak tri nagrade: Oktobarsku nagradu (1992) rame uz rame sa našim velikim piscem Miloradom Pavićem, Nagradu Sekretarijata za kulturu u Beogradu (1991), kao i Godišnju nagradu Narodnog pozorišta (1992). U nizu uspeha, 1992. godine dodeljena joj je i nagrada Zlatni zmaj, namenjena ženi koja je svojom ličnošću (elegancijom i stilom, takođe) obeležila prethodnu godinu. A onda su bljesnuli reflektori…
U periodu od 1996. do 1999. godine, Ašhen je ostvarila zapaženu karijeru kao solista baleta u čuvenoj „Staatsoper“ državnoj operi u Berlinu, u Nemačkoj. Posebno se izdvajaju neki od najpoznatijih baletskih dela u kojima je Ašhen nastupala kao solista tokom ovog perioda, a to su: „Labudovo jezero“, „Uspavana lepotica“, „Verdiana“, „Silfide“…
Nakon Berlina, Ašhen odlazi u Italiju. Sudbina ju je odvela u kompaniju koja je gostovala u Beogradu kada je imala 14 godina. Tada je gledala njihovu predstavu u kojoj je igrao Mauro Bigonzeti, tadašnji umetnički direktor Aterbaleta. Ko je mogao da zamisli da će jednog dana i ona igrati u ovoj kompaniji?“ Priča o karijeri Ašhen Ataljanc u Aterbaletu zaslužuje zaseban prostor. Bio je to njen igrački i životni preporod, koji zavređuju samo najveći umetnici. Aterbaleto je smešten u mestašcu Ređo Emilija blizu Bolonje, u Italiji. Odatle trupa odlazi na turneje po celom svetu. U proseku, godišnje se igra oko 130 predstava. Za šest godina boravka u Aterbaletu, nekoliko puta je obišla planetu i radila sa najboljim koreografima i igračima na svetu. Nastupala je u koreografijama Maura Bigonzetia: San letnje noći, Božanstvena komedija, Petruška, Kantata 1 i 2, Canzoni, Les Noces, Kazimirove boje, Džimi Džimi, Furia Corporis, Vespro, Sarada, Who get’s this one, Rossini Cards, Romeo i Julija, Pression, WAM, Kameleon (Itzik Gallili)… Takođe je sarađivala sa koreografima Fabriziom Monteverde, Valterom Matteinijem…
Popularnost Ašhen u Italiji, dakako, tiče se njene igre i uspeha na baletskoj sceni, ali i urođene harizme, interesovanja i društvenosti koji prevazilaze granice i klišee baletske karijere. Tako se ona oprobala i u svetu mode kada je za renomirane modne kuće Max Mara i Marela radila kao model. Takođe, pratila je Tiziana Ferra na turneji “Nessuno e Solo“.
Kada je 2007. Godine rešila da postane slobodan umetnik otvaraju joj se vrata Accademie Danza u Milanu gde počinje da radi kao igrač i pedagog
Sa koferom punim iskustva i novih znanja, adresa umetnika celog sveta, uspomena sa bezbroj turneja po Evropi, Americi, Africi, Aziji, sa prtljagom prepunim pohvalnih natpisa i kritika, Ašhen je 2007. godine stigla u Beograd da proslavi dvadeset godina svoje baletske karijere. Za nju i njen jubilej italijanski koreograf Mikele Merola kreirao je predstavu La Capinera, posle čije premijere ne prestaje da struji uzbudljiv i svečan ton oduševljenja: Ašhen je prelepa, harizmatična, njen pokret je savršen…
Nakon La Capinere, Ašhen se opet vraća u Milano. Predstava pod nazivom „La forma dell’incompiuto“ je bila prava umetnička poslastica. U koreografiji Suzane Beltrami, zajedno sa izvanrednim Đorđom Albertacijem (Giorgio Albertazzi) i Lućanom Savinjano (Luciana Savignano). Njihova izvedba je bila senzualna i prožeta umetničkim duhom, ostavljajući dubok utisak na publiku.
2008. godine Ašhen je imala nekoliko premijera u Beogradu. To su bili baleti Božanstvena komedija, Ako bismo svi malo utihnuli, Soneti, u saradnji sa Bitef Dance kompanijom i koreografima Edwardom Clugom, Leom Mujićem, Snježanom Abramović. U Narodnom pozorištu izvedena je premijera baleta Songs u koreografiji čuvenom italijanskog koreografa Maura Bigonzetija.
Na svom životnom putovanju Ašhen se susrela sa NLP-om, različitim tehnikama isceljivanja poput Reikija i mnogih drugih koji su odredili njen holistički pristup u pedagoskom radu. Škola igre Ašhen Ataljanc otvorena je 2011. godine i njeni učenici sada su studenti najboljih baletskih škola u Evropi, kao i solisti velikih pozorišta.
Umetnička igra je umetnost koja se ne uči iz knjiga i skripti. To je umetnost koja se prenosi „s kolena na koleno“ i jedino se na taj način stvaraju novi vrhunski igrači. Ne postoji drugi način. Zbog toga je beskrajno važno i jedino moguće da se mlade, buduće snage i nosioci vrhunske Umetnosti Igre obrazuju uz najbolje, iskusne pedagoge!
